Pratio sam trag. Ne onaj književni ili poetski, metaforični ili digitalni, već trag čoveka. Otisnut na meku zemlju, pesak, čak i na mokar tucanik. Preko svega pratio sam i trag krvi, uvek iskonski uzbudljiv. Učio sam da vidim ono što netreniranom oku promakne. Upresovani listić pažljivo podignut pincetom. Klečao nadvijen nad naizgled jednoobraznu šumsku podlogu koja čoveku iz grada preti neudobnošću odsustva asflata. Video nijanse u nagibu stopala, jasne kao detaljno napisana knjiga. Ko je išao, gde, da li je hramao, nosio nešto? U kojoj je ruci nosio, da li se osvrtao, bežao ili se koracima borio za sopstveni život tražeći zaklon i pomoć. Čoveče, predamnom je danas bila otvorena debela knjiga koju današnje čovečanstvo zaboravlja da postoji. Literatura čitana od praskozorja čovečanstva, lova, napada i odbrane. Pogrešno bi bilo i za tren pomisliti da je ova masvna literatura složena u tomove humanog postojanja, zaboravom skrivena, štivo koje se olako i za nekoliko časova savladava. Samo indeks ove ”biblioteke” nepregledan je. Vođen  usmerenjem iskusnog tragača i vrsnog prirodnjaka, mog dobrog prijatelja Željka Iličića, učestvovao sam u seminaru traganja i praćenja humanih tragova u prirodi. Sumirano u utisak bezvremenskog prostranstva ove teme, oduševljen sam i obogaćen jer se predamnom otvorio uvid u jedan novi jezik. Traganje!

Ranim jutrom, dok sunce još nije razvilo svoj masivan letnji prekrivač, na prigodnom vežbalištu Ri Vajld prirodnjačke škole, u blizini Lapova, sakupila se grupa momaka i devojaka, spremna da od zaborava otkine ono što svi nosimo u genetskom kodu lovca-sakupljača. Gotovo dvočasovno teorijsko pripremanje nagovestilo nam je da je tragačka veština mnogo više od onoga što u popularnoj kulturi pisci i drugi maštari nehajno i neznalački deformišu u dramsku radnju. Traganje je ozbiljna veština prepuna borbe sa nametnutom logikom i racionalnim čvorovima u mozgu. To je nadra forenzika uočavanja mikronskih neusklađenosti sakrivenih od površnog pogleda na svet čije lice neumoljivo meljemo i usitnjavamo kako bismo ga bez mnogo napora sažvakali. Instruktor Željko pripremio je vežbalište, rekvizite, alate i pokazne modele zemljišta na kojima ćemo demonstrativnom analizom samo dobiti uvid koliki nepoznati prostor je ispred nas. Iznenađuje koliko je svakom polazniku, dosta izrečenog na seminaru logično. Prirodno, seminar pohađaju entuzijasti koji prirodu ipak gledaju ”paleolitskim” pogledom, barem koliko je to u okvirima današnje civilizacije moguće. Sa druge strane, negde duboko u nama udobnost kojoj težimo, naše ćelije bi ipak radije zamenile tim malim svakodnevnim izazovima, koji naši psihovizički aparat guraju prema maksimumu. Nismo rođeni za ovoliku udobnost! Svaka pojedinost otiska koji se krije na naizgled nepročitljivom terenu, otvara nova potpitanja i teme za još novih seminara posvećenih ovoj nekada uobičajenoj veštini, podižući nivo izazova i nadmetanja sa sobom.

Sudar moderne tehnokratske logike krunisane kardinalnim pitanjem: A Zašto u vreme GPS-a, termalnih kamera, dronova, nadzornih sistema, neko uopšte treba da se osloni na prostački princip viđen u filmovima sa indijancima? Svet je urbano mesto! Zar ljudi danas nemaju mobilne telefone i radio stanice!? A šta kada tehnika zataji? Kada se izgubi član nečije porodice, starija osoba narušenog zdravlja ili ljubitelji prirode čiji izlet krene spletom okolnosti po lošem? Šta kada lice sa druge strane zakona potraži utočište izvan sredina do kojih automobilske gume mogu da dovedu predstavnike zakona? Šta ako se pod okriljem magle, kiše, snega, zablude ili poglešne ideologije, napusti svaki komfor civilizacije i kada čovečanstvo mora da zakorači namenski unazad do veština koje se u modernim školama posmatraju sa nadmenim podsmehom? Tada na teren izlaze tragači, donoseći brižno negovanu veštinu čitanja nevidljivog teksta ispisivanog milenijumima unazad.

Stara će osoba koračati raširenim korakom. Možda asimetričnim, zbog neke ranije povrede. Uplašen, čovek će se osvrtati, tražeći spas pod naletom adrenalina. Tragač će u tragovima videti u kojoj ruci traženi nosi teret, da li pokušava da se orijentiše gledajući u zvezde ili sunce. Da li je u svom naumu žuran, umoran, povređen, možda i opasan po tragače, pa je u traganje važno uključiti i snage reda i zakona! Neumoran, često na kolenima, skoncentrisan na najmanje signale iscrtane na tlu, tragač će nastojati da poput tumačenja drevnog spisa čita zapis koji svako biće, čovek ili životinja nužno mora ostaviti za sobom, pomažući da se životi spasu a tragedije izbegnu. Tragač, sa svojim saradnicima će usmeravati cele grupe spasilaca ili potencijalne potere. Boreći se sa sopstvenim umom i potiskujući težnje samozavaravanja, tragač će nizom pažljivo primenjenih procedura i iskustava, zanemarivati ubeđenja koja nam je doba racionalnog i logičkog rasuđivanja donela. Istupljene su nam sposobnosti nadmetanja sa prirodnim okruženjem koje i dalje prekriva višestruko veći deo naše planete. Moramo ih povremeno oštriti.

Instruktor Željko zaključuje da je osnova traganja jasna i jednostavna, skoro egzaktna! Brilijantnost je u redovnom treniranju, vežbanju, ponovonom ponavljanju osnova i povezivanju mnogobrojnih činilaca pulsa prirode, meteorologije, lokalnih odlika terena i specifičnih osobenosti lokaliteta. U ostalom kao i sa svakom zanatskom veštinom, praksa je presudna i nužna kako da bi se dostigao nivo, tako i da bi se taj nivo održavao na večno uzlaznoj putanji.

Ovakva rutina je svakako poželjna u svim civilizacijskim razmerama bez obzira što se pod pokrovom urbanizma neko može prevariti da je traganje beskorisno i nepotrebno. Pored dronova, tragačkih pasa i specijalnih termovizijskih kamera, glavnu reč vodi tragač. Ovakve pomoći su uvek dobrodošle, ali tradicionalan pristup utkan u najdublje esencije našeg bića, nakon mog pohađanja današnjeg seminara u Ri Vajldu, deluje da je nezamenjiv. Barem meni!

 

Napomena: Tekst i fotografije aut.delo N. Jovanova